moj

mȏj zam. (mòja ž, mòje sr) (posvojna prema ja)

DEFINICIJA

1. riječ kojom onaj koji govori u izravnom obraćanju ističe da mu tko ili što pripada ili da s njima ima kakvo zajedništvo [moj automobil; moja tvrtka; moj suprug], usp. njegov

2. za pojačavanje kakve tvrdnje u izravnom obraćanju [Tako je to, moj prijatelju!]

3. (skraćeno od »moj muž«/»moja žena«) [[i]A: Pa isplati li se to, putovati radi malo kupovine? B: moj (moja) kaže da se ne isplati[/i]]

FRAZEOLOGIJA

a (e) moj + vokativ 1. (u situacijama kad se sa sugovornikom dijeli neki osjećaj ili briga) [dragi moj M., ostarili smo i gotovo] 2. (u situaciji kad se opominje da tko loše radi, da nije na pravom putu itd.) [a moj prijatelju, tako se ne radi];

moj... [b][i] (vrijedi za tvoj, njegov, naš, vaš, njihov)[/i][/b] onaj na kojega sam ja ukazao, onaj kojega sam ja spominjao, o kojem najviše znam, kojega najbolje poznajem, kojega sam približio kao predodžbu ili predmet razgovora [za usnu harmoniku pisao je rapsodije i moj Milhaud];

moje je (da...) to je moja dužnost, to na mene spada [moje je da radim, a ne da zapovijedam], opr. nije moje (da...);

na moju po mojoj želji, prema mojoj tvrdnji, onako kako sam ja rekao [ispalo je na moju = imao sam pravo];

nije moje da... nije u mojoj nadležnosti, nisam ja taj koji će..., nije moja dužnost, nemam pravo na to, nije moj posao, nije moja briga, ima drugih (da to učine) [nije moje da presuđujem tko je prav, a tko kriv]

ONOMASTIKA

Mòjmir m. os. ime, v. i mir; isto: Mòmir

pr.: Mòmirov (Velika Gorica, Pula, okolica Zagreba), Momírović (Vukovar, Varaždin)

ETIMOLOGIJA

prasl. i stsl. mojь (rus. moj, polj. mój), stprus. mais