čuti

čȕti (koga, što) dv. <prez. čȕjēm, pril. pr. čȗvši, imp. čȗj, prid. rad. čȕo/čùla ž, prid. trp. čùven, gl. im. čùvēnje>

DEFINICIJA

1. primiti/primati sluhom glas ili glasove [opažati]; opažati

2. razg., v. osjetiti, osjećati (čulom mirisa) [čujem da nešto miriše]

FRAZEOLOGIJA

čuj (čujte) 1. u dijaloškoj situaciji neslaganje, ostajanje u sumnji prema tuđim riječima, stani malo, nemoj tako, ne bih rekao, ne znam, ne znam baš, nisam siguran, nisam baš siguran, čekaj malo (i sl. prema intonaciji) 2. (u dijaloškoj situaciji na riječi sugovornika izgovorene ili pretpostavljene) u zn. uzmi sve u obzir, kad se sve uzme u obzir, uračunaj sve okolnosti, šta možeš, šta se može, tako je to; kad se sve uzme u obzir; ipak; na koncu konca [[i]A: Moj bicikl se našao, ali oštećen. B: čuti (dobro da smo ga našli), šta možeš.[/i]];

čuje a neće da čuje 1. usp. vidi a neće da vidi, v. vidjeti 2. (kad se kog dozivlje, npr. kad majka zove dijete na ručak a ono ne dolazi); oglušuje se, ne odazivlje se, pravi se da ne čuje;

čuje se (kako se čuje) priča se, ljudi govore;

čuješ! grubo dozivanje, neprikladno u pristojnu društvu;

čȗjte! 2. l. mn početak rečenice (u usmenom obraćanju ili razgovoru) pripada neuglađenu ophođenju;

čut ćeš ti mene! pokazat ću ja tebi, reći ću ja tebi istinu;

gdje čuo i ne čuo govorim o kome u njegovoj prisutnosti i odsutnosti;

narode, čuj i počuj! jez. knjiž. obraćanje bubnjara koji objavljuje vijesti;

neće ni da čuje odlučno odbija;

ne čuti se živ 1. biti povučen, tih, skroman 2. utišati se, povući se

ETIMOLOGIJA

prasl. i stsl. čuti (rus. čut', czuć) ← ie. *kow- (lat. cavēre: paziti, grč. koeȋn: opažati)